ЗАШТО ЈЕ МОДЕЛ ПОЗИТИВНОГ УСЛОВЉАВАЊА ПРЕПРЕКА ДУХОВНОМ РАСТУ ДЕТЕТА?

fb-share-icon20

 

Ако желимо да омогућимо своме детету развој изворних потреба, раст духовности, кроз Доброту, Љубав и Истину, потребно је омогућити човечне услове за самоспознају свега реченог. У изворном облику сви нагони су здрави, пожељни уколико се развијају у одсуству ауторитарности.

Дете има позитиван систем очекивања и потребу да му се понуде и односи и садржаји, који унапређују његову изворну природу. Нажалост, ауторитарни васпитни модели, нарочито „плишани“ заустављају унутрашњи раст детета, рушећи му хармонију, кривећи изворне емоције, одвајајући дете од његове изворне суштине, од његовог Извора.

Принцип позитивног условљавања је врло једноставан. Њега добро познаје родитељ, уколико је сам био условљаван, или га је накнадно усвојио, упркос јакој традиционалној свести. Чим се дете роди родитељ почиње да примењује модел позитивног условљавања. Да би родитељ постигао да дете поједе све што је он замислио, неће га тући (јер је то примитивно), већ ће га позитивно условити.  Ако поједе ово, добиће оно, ако уради оно, поклониће му ово. Када се ствари анализирају, учини се да је оно, што дете мора да испуни, релативно лако и не тако вредно, а оно што родитељ нуди детету је много вредније. Уместо да дете ради из љубави, ради из интереса. Где је интерес, ту љубави нема. Изворна радост се претаче у интересну, изворна жеља у похлепу и одвајање од извора је неминовност.

Дакле, родитељ је први у ланцу, који несвесно усваја овај “слатки“ модел, зауставља развој клице Љубави, коју свако дете доноси рођењем. Ту је корен формирања похлепе, зла које хара светом. Највеће благо које је дете дало, за ништавну ствар (играчка, обећање, награда), било је одрицање од својих изворних нагона и потреба, од својих изворних емоција, од себе, од свога тела и духа, од родитеља, породице. Када савремена мајка каже своме детету: „Ако поједеш спанаћ и шницлу, допустићу ти да играш пуцачине пола сата“, она не разуме да је увела дете у прво отуђење, од дела себе, од свога желуца, јер дете једе зарад игрице, зарад интереса. Где је интерес ту је застој раста клице Љубави, које поседује свако дете.

Савремени родитељ несвесно открива пожељни друштвени модел времена у којем породица живи и све своје снаге усмери да „помогне“ детету да примени тај модел, како би и он и дете боље прошли у животу (економски, психолошки). Условљавање детета, у функцији остварења друштвено пожељног  успеха, данас се  примењује и у сиромашним и у богатим породицама. Детету је много теже да схвати опасности позитивног условљавања, уколико потиче из сиромашне породице. Дете види како се његови родитељи „жртвују“, одричу се свих својих задовољстава, само да би дете остварило циљ, који су углавном они зацртали. Оваквим жртвовањем се зауставља  духовни раст и родитеља и детета. Родитељ је незадовољан, јер свој живот претвара у одрицање, због чега и дете несвесно пати. Незадовољство је огромно уколико се улагање у дете не врати родитељу, а данас је то све чешће. Родитељи улажу огроман новац, време да би се дете школовало, бавило спортом, манекенством, уносним занимањима. Ако на крају приче њихова жртва не буде награђена новцем које дете зарађује, не зна се коме је теже. Детету, јер је годинама било мотивисано поткупљивањем, јер је само тако могло да издржи дугогодишње напоре од рада који, не воли, од рада који ће можда бити “награђен“ у будућности. Улагања су огромна, број условљаване деце превелик. Похлепних је све више, а могућности за врхунске успехе мале. Новца исто, или још мање, а похлепних све више.

Друштвено пожељни модел је променљива категорија и стога родитељ мора будно да прати промене. Једном је пожељно припадати техничкој, други пут хуманистичкој интелигенцији; све пожељније и профитабилније је бити врхунски спортиста, певач, глумац и слично.

У периоду великих економских потреса, друштвени модели, који доносе успешност су негативни. Бити криминалац, нерадник, бити способан да лако и без рада долазиш до материјалног богатства, постаје модел са којим се ваља идентификовати. Многи родитељи, прећутно допуштају своме детету да крене овим путем, налазећи оправдање да је живот сурова борба за опстанак. Реч је о перфидном моделу позитивног условљавања. Дете ће, уз благослов родитеља, ући у криминал, проституцију, у законом недопустиве активности, а родитељ ће наплатити „услугу“, очекујући материјалну надокнаду и благостање.

Између родитеља и детета које је позитивно условљавано, ствара се прећутни договор, компромис, при којем се свако одриче себе. Родитељ се одриче нагона изворног родитељства, јер не дозвољава да дете буде оно што јесте, већ оно што је пожељно. Све потребе детета, а и своје, родитељ претвара у искривљене интересне жеље, а бунар таквих жеља и пропасти је дубок. Дете се одрекло себе, тако што је дозволило родитељу да му искриви изворне нагоне, да му потребе претвори у жеље, да му сруши хармонију, после чега дете више не познаје своју суштину, постаје неко други. Везе са Извором се полако рaскидају.

Дете има снажну потребу да реализује нагон за глумом, али је родитељ одредио да дете треба да заврши студије менаџмента, јер је то друштвено пожељан и исплатив посао. Дете пати, али не пружа отпор и испуњава жеље родитеља. Зашто? Дете зна да га родитељ неће казнити, али постоји страх од губљења свеукупних привилегија, које доноси позитивно условљавање, због чега никада неће ни покушати да се успротиви, те неће самовољно ни отићи на глуму. Похлепа је та која доноси огроман страх. Неко ко је научио стално да добија, има огроман страх да то не изгуби. Свеукупна корист је за дете огромна, и ова садашња у породици, и она друштвена у будућности (друштвени положај, привилегије, слава, моћ). Дете ће савршено, без отпора, испуњавати све задатке у садашњости, јер стална мисао о својим привилегијама у будућности, храни његову похлепу која му помаже да учи даноноћно, вежба вредно, подноси напоре које доноси спорт, музика, школовање. Детету се чини, да је, све што улаже, лако и мало у односу на оно, што ће добити у будућности. Најстрашније је што дете, временом почне да верује да су то, баш његове жеље.

Похлепно дете непрестано живи за будућност, јер се жеље увек реализују у будућности, што му доноси несрећу, јер је отуђен чак и од времена у коме живи. Врло често лажима и маштом бежи од стварности. Дете ће бити задовољно реализованим жељама. Остварени друштвено пожељан и исплатив модел донео му је материјално богатство и моћ, само му није јасно порекло непрестаног немира и огромног страха који прати ту „благодет“.

Порекло немира и страха дете не може да уочи, јер немир и страх долазе од непријатеља, а дете се никада није суочило са непријатељем, јер је непријатељ невидљив. У ствари, „непријатељ“ је његов родитељ. Волим да кажем да су родитељи први „подводачи„ свога детета. Родитељ поткупљује дете да би нешто појело, научило. Дете продаје, део свог тела, у овом случају желудац, а поласком у школу продаје своју памет, јер за сваку петицу бива награђен. Која је разлика када сутра за новац треба продати цело тело, поштење, мир, себе, пријатеље. И једну и другу продају врши из интереса, а то обавља са лакоћом, јер је отуђеност од свога тела још у детињству постала део његове искривљене природе. Не устручавам се да такве родитеље назовем „спонзорима“, који својим новцем задовољавају огроман број жеља свог похлепног детета. Оног момента када похлепа детета превазиђе буџет родитеља, дете тражи новог, богатијег спонзора, нажалост. Биће ово болне чињенице и за условљавано дете и за његовог родитеља, али је вредно суочити се са истином, на време, у име потомства.

Условљавано, мало старије дете, ће уз дубоко разумевање да родитељ није крив, већ је криво незнање, опростити своме родитељу тако што ће се вољно одрећи награђивања, или чак забранити родитељу да га условљава. Сутра неће поновити модел условљавања на свом детету. Очуваће свом детету изворне нагоне,  јер му је омогућио услове за самоспознају без казне и без награде. Такво дете је сутра спремно да самореализује највише идеале Љубав, Доброту, Истину, Слободу као највећи божији дар, психофизичко здравље и све облике интелигенције. Такав човек ће ослобођен похлепе пронаћи свој властити модел живљења, и тако постати остварен и задовољан. Неће бити необично да такав човек почне и у каснијим годинама да свира клавир, јер му је то остала неспозната потреба, нереализован таленат, од којег се није отуђио, само зато што га нико није позитивно условљавао, док је био мали, када је одбијао да свира. Можда ће уз своје дете, које је кренуло у музичку школу и сам ући у самоспознају неспознатог талента.

Родитељи, не плашите се да ће се нешто лоше десити вашем детету, уколико напустите модел позитивног условљавања. Између „успешног“, похлепног, пребогатог човека, са вечитим немиром и огромним страхом у себи и човека задовољног својим позивом, својим браком, собом и вама, сигурно ћете се определити за овог другог. Дозволите да тако изгледа ваше дете, задовољно, вредно, срећно, па зашто не би било и богато. Такав човек биће богат у сваком тренутку свога живота, јер ће бити задовољан оним што у овом тренутку има, тежећи непрестано хармонизовању материјалног и духовног у себи и у спољашњем свету.

(одломак из књиге “Породични буквар”)

fb-share-icon20

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *